Kako popara kao prvi post? Jednostavno – to mi je jučer bio ručak. Aca (muž – puž :)) je kuvar i često u restoranu imaju slavlja pa radi po ceo dan. Tih dana mene ponekad mrzi da kuvam nešto pravo (‘konkretno’) već zbućkam nešto na brzaka. I tako se setih popare…
Volim poparu na ovaj način. Kad sam bila u Istraživačkoj stanici Petnica popara je bila skoro svaki dan za doručak. I mrzela sam ju… Bila je jaaaako masna, sa krupnim komadima hleba i krupnim komadima sira. Nikome se nije dopadala takva.
Ali ovo je neka ‘puding’ verzija koju ja i tata obožavamo. Ostalima se i dalje ne sviđa… 🙂
Sastojci:
– stari hleb (najbolje beli… Radila sam jednom sa integralnim i to domaćim koji sam sama pravila. Nije bilo loše, ali nije to bila popara.)
– voda
– mleko
– so
– 1 kašika kisele pavlake
– 1 kašika ulja
Izrada:
Najpre se hleb izdrobi u činiju. Možda neko voli one krupne komade, ali mi ih izbegavamo. Znači – baš ga usitnimo. Hleb posolimo i dodamo mleko i vodu (u odnosu 1:1) da se dobije prilično retka masa.
U činiji zagrejemo kašiku ulja i na to sipamo pripremljenu masu. I onda kuvamo i mešamo dok se ne zgusne kao puding. Tada sklonimo sa šporeta i umešamo kašiku kisele pavlake.
I to je to… 🙂
Drago mi je da si napisala prvi post 🙂
Poparu baš odavno nisam jela… ali znam da sam volela umešati kašiku kajmaka umesto pavlake 😉
Jedva čekam sledeći post :), pozdrav!
Olivera, hvala ti na podrsci! Jos uvek ucim, ali verujem da ce blog vremenom napredovati. 🙂
Uh, popara sa kajmakom – e, to bi bila prava stvar! 🙂
Zasto da ne ..i popara.Ovakve stvari treba uvek imati u podsetniku.Moja baka bi te sada izljubila.Ona je bila veliki borac za nebacanje nicega, narocito ne hleba:)
Hvala Dzoli! 🙂 Pozdrav za baku! 🙂
Bas zanimljiv i za mene novi nacin spremanja popare. Jako sam ju volila kao mala a sada se i ne sjecam kada smo je zadnji put jeli. Mama je uvijek pravila tako sto je cijele kriske hljeba redala u tepsiju, zapekla u rerni a zatim zalila zaljevom (koji je bio mjesavina mlijeka, soli i ulja) pa odozgo bogato „razbacala“ domaci mladi sir. Totalno drugaciji postupak, zar ne 🙂
Sanja, postupak tvoje mame je BAS drugaciji i moracu jednom probati… Sigurno je jako dobro… 🙂
Popara – uvek:) Još ako je ovako dobro napravljena obožavam! Često je spremam zimi, dodam malo ajvara i sira i sita sam ceo dan:)))
Dobrodošla/e!!!
Tako mi je drago da si na blogu !!!!!
Jao, Branka, tek sad vidim komentar! 🙂 Posto si mi ti jedan od svega nekoliko pravih uzora u kuvanju, tvoja dobrodoslica mi mnogo znaci! 🙂
drago mi je da vidim i Poparu! mi je svi kuci obozavamo! malo je moj postupak drugaciji, ali uglavnom je to s tim sto u mleko dodam i kasiku (obilnu) putera, i odlicna je! hvala ti za ovaj blog!
Nema na čemu… 🙂 Dobro došli!
A biće i cicvara. 🙂 Za početak u Mezze-u, a zatim i na blogu… 🙂
obradovacu se ako stavis i CICVARU! Bravo!
jooooj poparu baš nisam volela kao mala, posebno nisam volela krupne komade sira (jednako tome ne volim ni burek sa gromuljama sira i slične stvari). A onda sam par puta kao odrasla jela i oduševljena sam poparom. Nedavno sam kod kumova gledala kako klinca hrane poparom i malo mi je falilo da mu otmem tanjir. Na žalost do sad nisam pokušavala sama da pravim….ali, evo prilike 🙂